Отварање изложбе
БЕЛЕЖЕЊЕ АФРИКЕ: ПУТОПИСНИ ОБЈЕКТИВ КАРАВАНА ПРИЈАТЕЉСТВА
27. новембар 2025 - 13. април 2026.
Отварање изложбе: четвртак, 27. новембар, у 18 часова
Кустоскиња изложбе: Милица Наумов
Почетком 1962. године, у тренуцима када делови афричког континента пролазе кроз дубоке геополитичке промене и израњају из доба колонијалних управа, група путника упутила се на вишемесечно путовање кроз Египат, Судан, Етиопију, Сомалију, Кенију и Тангањику. Експедиција под називом Караван пријатељства, предвођена Тибором Секељем, настаје у уверењу да сусрети међу људима могу створити просторе разумевања - не само на нивоу међудржавничких и званичних политика, већ кроз размену погледа и речи; кроз кадрове који настају у кретању ових самоорганизованих путника.
Изложба „Бележење Африке: путописни објектив Каравана пријатељства“ у Музеју афричке уметности, отвара ово путовање кроз поглед сниматеља Филмских новости Бранка Марјановића - члана експедиције чији је фото-албум данас и документ и лични дневник; сведочанство једне епохе али и позив на читање одјека његових трагања кроз пределе још увек неистражене његовим објективом. Камера у његовој руци бележила је призоре дела једног континента у преображају, али и трагове сопствене радозналости, пажње и онога што је (не)могуће „кадрирати”.
Изложене фотографије, филмски записи и предмети с путовања не сведоче само о једном подухвату, већ и о начинима гледања и бележења. Како су учесници ове експедиције видели Африку, а како су разумели сопствено место у њој? Да ли се и где у том погледу сусрећу идеализам и политичка стварност, фасцинација другачијим и покушај разумевања? Изложба позива да грађу са путовања читамо као тачке сусрета - између докумената и сећања, између онога што је забележено и онога што је замишљано.
Брижљиво сачињен, Бранков фото-албум, који је деценијама био искључиво породична успомена, данас заједно са предметима са путовања постаје део својеврсног кабинета сећања: архива у којем се преплићу јавна и лична историја, професионално сведочење и интимна потреба да се забележи и сачува. У томе се можда најјасније открива суштина Каравана - не као „мисије”, већ као процеса трагања, у коме сачуване меморабилије не говоре само о свету обликованом шездесетих година 20. века, већ и о нама данас - о нашим начинима гледања и тумачења. „Бележење Африке“ стога није само прича о завршеном путовању, већ позив да ход наставимо пратећи његове трагове - између прошлости и садашњости, између личног и колективног сећања, између погледа који су некада „бележили“ и оних који их данас „читају“.
